Tafos

Tafos (grčki: Τάφος) ili Tafijska ostrva (Ταφίων νῆσοι) ili Teleboidi (Τηλεβοῶν νῆσοι)^[1] starogrčki je naziv za skupinu malih ostrva u Jonskom moru, koja leže uz obalu Akarnanije na zapadu Grčke.^[2] Stanovnici tih ostrva ― Tafljani ili Telebojani ― često se kod Homera spominju kao vešti gusari.^[3] Kada je boginja Atena posetila Telemaha na Itaci da bi ga podstakla da krene na put u Pilos, uzela je na sebe lik Mentesa, "gospodara Tafljana veštih s veslima".^[4] Tafljani ili Telebojani spominju se u mitu o Amfitrionu, koji ih je i pokorio.^[5]

Do vremena Euripida ova su ostrva poistovećena s Ehinadima: u Ifigeniji na Aulidi (405. pne.) Halkiđanke koje čine hor uhodile su helensku flotu i videle Eurita "koji je predvodio tafljanske ratnike s belim oštrim veslima, podanika Megesa, sina Filejevog, koji je otišao s Ehinadskih ostrva, gde mornari ne mogu pristati".^[6] Glavno od tih ostrva Homer zove Tafos,^[7] a kasniji ga pisci nazivaju Taphiūs, Taphiussa ili Taphias (Ταφιοῦς, Ταφιοῦσσα, Ταφιάς)^[8], a čini se da se radi o ostrvu koje se danas zove Meganisí i nalazi se istočno od veće Lefkade. Drugo po veličini od Tafijskih ostrva zvalo se Carnus, danas Kálamo.^[9] .

Tafljani su sebe smatrali potomcima Perseja, jer je majka Tafija, njihovog osnivača-eponima, bila unuka Persejeva i s Posejdonom je rodila Tafija. Prema drugoj tradiciji, Tafije je bio pripadnih leleškog plemena i unuk Lelega. Najpoznatiji tafijski kralj bio je Pterelaj, kome je Posejdon podario jednu zlatnu vlas, koja ga je činila besmrtnim sve dok se nalazila u kosi, ali ju je iščupala njegova kći Kometo da bi pomogla Amfitrionu, koji je zaratio na Tafljane. Pobedivši Tafljane, Amfitrion je krenuo natrag u Tebu, ali je Zevs uzeo njegov lik i pre njega stigao Amfitrionovoj ženi Alkmeni, s kojom je proveo strasnu noć i začeo Herakla.

1. ↑ Strabon, Geografija', X, p. 459.
2. ↑ Plinije Stariji, Prirodoslovna pitanja, IV, 12, 19.
3. ↑ Npr. Homer, Odiseja, XV, 427; XVI, 426.
4. ↑ Homer, Odiseja, I, 105.
5. ↑ Herodot, Istorije, V, 99; Pseudo-Apolodor, Biblioteka, II, 4, 6-7; Strabon, loc. cit.; Plaut, Amfitrion, 1.1.
6. ↑ „Iphenigea”. Arhivirano iz originala na datum 2012-07-16. Pristupljeno 2013-12-17. 
7. ↑ Homer, Odiseja, I, 417.
8. ↑ Strabon, loc. cit.; Plinije Stariji, loc. cit.; Stefan Vizantinac, s. v. Τάφος.
9. ↑ Npr. v. Barrington Atlas of the Greek and Roman World.