Karma (sanskrit: कर्म kárma, pali: kamma; čin, delo) u budizmu označava svako delanje koje pokreće lanac uzroka i posledica, slično zakonu akcije i reakcije. Karma obuhvata ne samo fizičko delanje, već i ono što svesno biće govori i misli.
Kad čovek dela, govori ili misli, njegov um nešto čini, a to mora proizvesti rezultate.[1] Buda naročito ističe voljni momenat delanja, odnosno karme.[2] On je govorio da "namera jeste karma, zato što prvo imamo nameru pre nego što nešto učinimo telom, rečju i mišlju".[2] Tako u stvaranju karme namera ima veći značaj od samog dela.[3]
U budizmu karma ima donekle drugačiju ulogu nego u hinduizmu, budući da nema trajnog subjekta (anata). Buda umesto o sopstvu govori o niz stanja svesti, koja sukcesivno određuju jedna drugo, prenoseći karmički naboj.[4] Ovaj naboj nije samo zbir iz prošlosti, već se projektuje u budućnost, sukladno delima. Tako je sačuvana moralna odgovornost, a izbegnuta hipoteza o postojanju duše.[4]
Prema Budinom učenju, postoji "podnošenje tereta" vlastitih dela, ali ne i trajna suština "nosioca". Nosioca moralne odgovornosti treba shvatiti kao proces, kontinuum u ciklusu "dozrevanja" plodova delanja. U tom smislu Buda naziva čoveka, kao i svako drugo živo biće, "naslednikom vlastitih dela".[5] Bića se sastoje se od lanca uzroka i posledica.[1]
Posledice karme predstavljaju ukupnost sklonosti, nagona i htenja koji čine čovekovu ličnost.[6] Dozrevajući u plodu, karma biva iscrpljena, ali volja slobodno stvara novu karmu, čiji plodovi neumoljivo zru.[6]
Smrt nije ni okončanje života ni razrešenje od moralne odgovornosti.[5] Tok preporađanja se nastavlja u nedogled sve dok pojedinac ne uspostavi karmu "sa ni-tamnim-ni-sjajnim posledicama", koja vodi iscrpljivanju karme.
<ref>
; nije zadan tekst za reference po imenu Rečnik budizma