Organska hemija

Organska hemija je oblast hemije koja se bavi svojstvima, strukturom, hemijskim reakcijama, i nastankom (putem sinteze ili drugih stredstava) jedinjenja baziranih na ugljeniku (ugljovodonika) i njihovih derivata. Ta jedinjenja mogu da sadrže znatan broj drugi elementa, uključujući vodonik, azot, kiseonik, halogene kao i fosfor, silicijum, i sumpor.^[12][13][14] Organska jedinjenja formiraju bazu svih formi života na Zemlji. Ona su strukturno veoma raznovrsna. Opseg primena organskih jedinjenja je enorman. Ona su bilo baza, ili važan konstituent, mnogih proizvoda, neki od kojih su plastika, lekovi, petrohemikalije, hrana, eksplozivni materijali, i boje.

Organska hemija je u početku označavala deo hemije koja se bavila sistematikom hemijskih jedinjenja, koja se kako se verovalo ne mogu dobiti putem sinteze u laboratoriji, jedino preko živih organizama.^[15] Fridrih Veler, nastavnik srednje tehničke škole i doktor medicinskih nauka u Berlinu, napravio je 1828. godine prvo sintetičko jedinjenje karbamid (organsku materiju koja se nalazi u urinu). To je prva sintetska organska materija proizvedena u laboratoriji, tj. van organizma. Zanimljivo je da je ovaj nastavnik ovu organsku materiju napravio u nameri da proizvede neku drugu so.^[16] Kasnije se ipak pokazalo, da se skoro sva organska jedinjenja mogu veštački dobiti. Dobijeno je i mnogo jedinjenja koja se u prirodi ne javljaju, ali koja imaju slične osobine onima koji se nalaze u živim oranizmima, kao i onda koja se ubrajaju u organska a nisu slična jedinjenjima koja se nalaze u živim organizmima.

Sa druge strane pokazalo se da sva organska jedinjenja u sebi sadrže ugljenik koji je četvorovalentan.^[17][18] Odatle potiče trenutna definicija organske hemije da je ona hemija ugljenikovih jedinjenja. Izuzetak predstavljaju ugljen monoksid, ugljen dioksid, ugljena kiselina i njene soli karbonati, cijanidi, metalni karbonili (koji spadaju u koordinacione komplekse) i alotropske modifikacije ugljenika kao što je dijamant i grafit koji se ubrajaju u neorganska jedinjenja.^[19][20]

1. ↑ Lide David R., ur. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th izd.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
2. ↑ Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0-911910-13-1. 
3. ↑ Crabtree, Robert H. (2005). The Organometallic Chemistry of the Transition Metals. Wiley. str. 560. ISBN 978-0-471-66256-3. 
4. ↑ Toreki, R. (20. 11. 2003.). „Organometallics Defined”. Interactive Learning Paradigms Incorporated. 
5. ↑ R.H. Petrucci, W.S. Harwood and F.G. Herring “General Chemistry” (8th ed, Prentice-Hall 2002), p.341-2
6. ↑ C.E. Housecroft and A.G. Sharpe “Inorganic Chemistry” (2nd ed, Pearson Prentice-Hall 2005), p.20-21
7. ↑ Gray, Theodore (2009). The Elements: A Visual Exploration of Every Known Atom in the Universe. New York: Black Dog & Leventhal Publishers. str. 240. ISBN 978-1-57912-814-2. 
8. ↑ Lanthanide, Encyclopædia Britannica on-line
9. ↑ Holden, Norman E.; Coplen, Tyler (January–February 2004). „The Periodic Table of the Elements”. Chemistry International (IUPAC) 26 (1): 8. DOI:10.1515/ci.2004.26.1.8. ISSN 0193-6484. Pristupljeno 23 March 2010. 
10. ↑ „methane (CHEBI:16183)”. Chemical Entities of Biological Interest. UK: European Bioinformatics Institute. October 17, 2009. Pristupljeno October 10, 2011. 
11. ↑ Volta, Alessandro (1777) Lettere del Signor Don Alessandro Volta … Sull' Aria Inflammabile Nativa delle Paludi [Letters of Signor Don Alessandro Volta … on the flammable native air of the marshes], Milan, Italy: Guiseppe Marelli.
12. ↑ Morrison Robert Thornton, Boyd Robert Neilson (2006). Organic chemistry. Engelwood Cliffs, New Jersey: Prentice Hall. ISBN 8120307658. 
13. ↑ John D. Roberts, Marjorie C. Caserio (1964). Basic Principles of Organic Chemistry. W. A. Benjamin, Inc.. 
14. ↑ Richard F. and Sally J. Daley. Organic Chemistry, Online organic chemistry textbook. 
15. ↑ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6. 
16. ↑ Friedrich Wöhler (1828). „Ueber künstliche Bildung des Harnstoffs”. Annalen der Physik und Chemie 88 (2): 253-256. Bibcode 1828AnP....88..253W. DOI:10.1002/andp.18280880206.  Available in English at: Chem Team
17. ↑ Pure Appl. Chem. 66: 1175 (1994).
18. ↑ Međunarodna unija za čistu i primenjenu hemiju. "valence". Kompendijum Hemijske Terminologije Internet edition.
19. ↑ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
20. ↑ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2nd izd.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.