Psihologija religije

Psihologija religije se sastoji od primene psiholoških metoda i interpretacija religioznih tradicija na religioznim i nereligionznim individualcima. Ova nauka pokušava da tačno opiše detalje, porekla i svrhu religioznih uverenja i ponašanja. Iako se psihologija religije izdvojila kao zasebna disciplina tek krajem 19. veka, sva ova izučavanja su se vršila i vekovima pre toga^[1].

Mnoge oblasti religije ostaju nedovoljno istražene od strane psihologije. Religija i duhovnost su značajne u životu mnogih ljudi ali je i dalje nerazjašnjeno kako oni nekada dovode do pozitivnih, a nekada do negativnih rezultata. Stoga je potrebno dalje istraživanje ovih pojava. Nastavak dijaloga između psihologije i teologije može dovesti do boljeg razumevanja i napretka obe discipline.

Filozofija religije obrađuje na filozofski način materijal koji joj pružaju psihologija religije i istorija religije. Psihologija religije ispituje religiju u subjektivnom smislu ili religioznost, pobožnost. Psihologija religije ne može rešiti problem religije, ali mu se najviše može približiti istražujući psihičku prirodu religioznih procesa ili religioznih funkcija. Kao empirijska nauka , psihologija religije može i treba da bude nezavisna od filozofije i da religiozne pojave izučava nezavisno od filozofskog pitanja njihove vrednosti i istinitosti. Psihologija religije je neophodna za poznavanje raličitih pitanja religioznosti kao i za razumevanje istorije religije.

1. ↑ Wulff, D. M. (2010). Psychology of Religion. In D. A. Leeming, K. Madden, & S. Marian (Eds.), Encyclopedia of Psychology and Religion (pp. 732–735). New York; London: Springer