Slavna revolucija

Slavna revolucija, takođe poznata i kao revolucija iz 1688, predstavljala je svrgavanje kralja Džejmsa II od Engleske (Džejmsa VII od Škotske), od strane saveza engleskih parlamentaraca sa nizozemskim štathalterom Vilijamom III Oranskim. Vilijamova uspešna invazija Engleske sa nizozemskom flotom i vojskom dovelo do njegovog uspona na engleskom prestolu kao Vilijam III od Engleske zajedno sa suprugom Mary II od Engleske.

Politika verske tolerancije kralja Džejmsa II je posle 1685. naišla na sve veći otpor pripadnika vodećih političkih krugova, koji su bili uznemireni kraljevim katoličanstvom i njegovih bliskih veza sa Francuskom. Kriza sa kojom se suočavao kralj je stigla do vrhunca 1688. rođenjem kraljevog sina, Džejsma Frensisa Edvarda Stjuarta, 10. juna (po julijanskom kalendaru). Ovo je promenilo postojeću liniju nasleđivanja izmeštanjem dosadašnjeg predosređenog naslednika, njegove kćerke Mary, protestantkinje i supruge Vilijama Oranskog, sa mladim Džejmsom kao naslednikom. Uspostavljanje rimokatoličke dinastije u kraljevstvu je sada izgledalo verovatno. Neki od najuticajnijih lidera torijevaca su se ujedinjenili sa članovima opozicionih vigovaca i krenuli da reše krizu pozivajući Vilijama Oranskog u Englesku^[1], što je štathalter, koji se plašio anglo-francuskog saveza, navodio kao uslov za vojnu intervenciju .

Nakon konsolidacije političke i finansijske podrške, Vilijam je prešao Severno more i Lamanš sa velikim invazionom flotom u novembru 1688, iskrcavši se u Torbeju. Nakon samo dva manja sukoba između dve protivničke vojske u Engleskoj i anti-katoličkih nereda u nekoliko gradova, Džejmsov režim je propao, uglavnom zbog nedostatka odlučnosti koji je iskazivao kralj. Međutim, ovo je izazvalo dugi Vilijamitski rat u Irskoj i Dandijevim ustankom u Škotskoj. U geografski udaljenim engleskim kolonijama u Severnoj Americi, revolucija je dovela do kolapsa Dominiona Nove Engleske i svrgavanja vlade provincije Merilend. Nakon poraza njegovih snaga u bici kod Redinga 9. decembra, Džejms i njegova supruga su pobegli iz Englesku. Džejms se, međutim, vratio u London na period od dve nedelje što je kulminiralo njegovim konačnim odlaskom u Francusku 23. decembra. Pod pretnjom da će povući svoju vojsku, Vilijam je u februaru 1689. ubedio novoizabrani Konvencioni parlament da njega i njegovu suprugu izaberu za savladare.

Revolucija je trajno okončalo bilo kakvu nadu da se katoličanstvo ponovo uspostavi kao dominantna veroispovest u Engleskoj. Za britanske katolike njeni efekti su bili katastrofalni i socijalno i politički. Katolicima su uskraćeno pravo da glasaju i sede u Vestminsterskom parlamentu za više od jednog veka. Takođe im je zabranjeno da budu oficiri u vojsci, a monarhu je zabranjeno da bude katolik ili da se venča sa katolikom. Ova potonja zabrana je bila na snazi u Ujedinjenom Kraljevstvu sve do stupanja na snagu Zakona o nasleđivanju krune iz 2013. Revolucija je za posledicu imala ograničen toleranciju nonkomformističkih protestanata, iako će proći neko vreme pre nego što su dobili puna politička prava. Usaglašeno je, uglavnom među vigovskim istoričarima, da je zbacivanje kralja Džejmsa započelo modernu parlamentarnu demokratiju u Engleskoj. Povelja o pravima iz 1689. je postao jedan od najvažnijih dokumenata u političkoj istoriji Velike Britanije i nikada više nijedan monarh nije imao apsolutnu moć .

Na međunarodnom planu, revolucija je vezana za rat Velike alijanse u kontinentalnoj Evropi. Ona je bila poslednja uspešna invazije Engleske.^[2][3] Ovo je okončalo sve engleske pokušaje u Anglo-holandskim ratovima u 17. veku da potčini Nizozemsku republiku vojnom silom. Međutim, ekonomska integracija koja je usledila i vojna saradnja između engleske i nizozemske mornarice je pomerila prevlast u svetskoj trgovini od Nizozemske republike ka Engleskoj i kasnije Velikoj Britaniji.

Izraz „Slavna revolucija“ prvi put je upotrebio Džon Hampden krajem 1689., a izraz i dalje koristi Parlament Ujedinjenog Kraljevstva. Slavna revolucija je takođe povremeno naziva „revolucija bez krvi“, iako je to netačno. Engleski građanski rat je i dalje bio u sećanju većine glavnih engleskih učesnika događaja iz 1688., i za njih je broj žrtava, u odnosu na taj rat (ili čak Monmoutovog ustanka 1685) bio zanemarljiv.

1. ↑ Coward 1980: str. 298–302
2. ↑ Israel 1991: str. 105
3. ↑ Israel & Parker 1991: str. 335–364