Virus (biologija)

Za računarski virus, vidi Računarski virus.

Virusi
Rotavirus
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Virus
Porodica:	Grupe I–VII
Potporodica:	I: dsDNK virusi II: ssDNK virusi III: dsRNK virusi IV: (+)ssRNK virusi V: (−)ssRNK virusi VI: ssRNK-RT virusi VII: dsDNK-RT virusi

Virus (lat. virus - otrov) mali je infektivni agens koji se replikuje samo unutar živih ćelija i drugih organizama. Virusi mogu da inficiraju sve tipove životnih formi, od životinja i biljki do mikroorganizama, uključujući bakterije i arheje.^[1]

Virusi su najsićušniji mikroorganizmi, veličine od nekoliko desetina do nekoliko stotina milimikrona. Vidljivi su jedino pomoću elektronskih mikroskopa koji povećavaju više od 100.000 puta. Ima ih veliki broj vrsta, a razlikuju se po veličini, strukturi i drugim osobinama. Virusi su izgrađeni od samo dve komponente. Jednu predstavlja nukleinska kiselina DNK(RNK), a drugu omotač proteinske prirode. Nije izvesno da li su svi virusi živi organizmi ili samo deo nežive materije na prelazu u živu. Premda poseduju genetički, nasledni materijal, o virusima se obično ne govori kao o živim organizmima. Množe se i mogu se gajiti samo na živim ćelijama. Virusi nisu sposobni da rastu, da sintetišu svoje proteine niti da obavljaju metaboličke procese. Proteinski omotač virusa je kapsid. Izazivaju mnoge infektivne bolesti tako da su neprestano prisutni u svakodnevici kao pojam stalne, često veoma ozbiljne pretnje zdravlju, ne samo ljudi nego i drugih organizama - biljaka, životinja, bakterija.^[2][3][4] Jedan od virusa je otrkiven i u našim labaratorijama, Dobrava-Beograd virus, izazivač mišje groznice.

Dmitri Ivanovski je 1892. objavio članak u kome je opisao nebakterijski patogen koji zaražava biljke duvana. Martinus Beijerink je otkrio Virus mozaika duvana 1898. Od tog vremena oko 5.000 virusa je detaljno opisano,^[5] mada postoje milioni različitih tipova.^[6] Virusi su prisutni u skoro svakom ekosistemu na Zemlji i oni su najrasprostranjeniji tip biološkog entiteta.^[7][8] Izučavanje virusa je poznato kao virologija, koja je podspecijalnost mikrobiologije.

Čestice virusa (poznate kao virioni) se sastoje od dva ili tri dela: i) genetičkog materijala sačinjenog od bilo DNK ili RNK, dugih molekula koji sadrže genetičke informacije; ii) proteinskog omotača koji štiti te gene; i u nekim slučajevima iii) omotača od lipida koji okružuje proteinski omotač kad su virusi izvan ćelije. Oblici virusa se javljaju u opsegu od jednostavnih heliksnih i ikosahedralnih formi do kompleksnih struktura. Veličina prosečnog virusa je oko jedne stotine veličine prosečne bakterije. Većina virusa je suviše mala da bi bila direktno vidljiva optičkim mikroskopom.

Poreklo virusa u evolucionarnoj istoriji života nije razjašnjeno: moguće je da su neki evoluirali iz plazmida — delova DNK koji mogu da prelaze iz ćelije u ćeliju, dok se za druge pretpostavlja da su nastali iz bakterija. U evoluciji, virusi su važno sredstvo za horizontalni transfer gen, čime se povećava genetička raznovrsnost.^[9] Virusi se u nekim krugovima smatraju životnom formom, zato što oni mogu da prenose genetički materjial, da se reprodukuju, i da evoluiraju putem prirodne selekcije. Međutim njima nedostaju ključne karakteristike (kao što je ćelijska struktura), koje se generalno smatraju neophodnim za postojanje života. Pošto oni poseduju neka, ali ne i sva neophodna svojstva, virusi su bili opisani kao "organizmi na granici života".^[10]

Virusi se šire na više načina; virusi u biljkama se obično prenose sa biljke na biljku posredstvom insekata koji se hrane biljnim sokom, kao što su uši. Virusi u životinjama mogu da budu uzrokovani krvopijućim insektima. Organizmi koji prenose bolest se nazivaju vektorima. Virusi influenze se šire kašljanjem i kijanjem. Norovirus i rotavirus, najčešći uzroci virusnog gastroenteritisa, se transmituju fekalno-oralnim putem i oni se prenose sa osobe na osobu putem kontakta, ulazeći u telo sa hranom ili vodom. HIV je jedan od nekoliko virusa koji se transmituju putem seksualnog kontakta i putem izlaganja infektiranoj krvi. Opseg ćelija domaćina koje virus može da inficira se naziva njegovim „opsegom domaćina“. On može da bude uzak, ili kad virus ima sposobnos infektiranja mnogih vrsta, širok.^[11]

Viralne infekcije kod životinja izazivaju imunski respons kojim se obično eliminiše infektirajući virus. Imunski responsi se takođe mogu proizvesti vakcinama, koje daju veštački stećenu imunost za specifičnu viralnu infekciju. Međutim, neki virusi uključujući one koji izazivaju AIDS i viralni hepatitis izbegavaju te imunske response i dovode do hroničnih infekcija. Antibiotici nemaju efekta na viruse, ali je dostupno više antiviralnih lekova.

1. ↑ Koonin EV, Senkevich TG, Dolja VV. The ancient Virus World and evolution of cells. Biol. Direct. 2006;1:29. doi:10.1186/1745-6150-1-29. PMID 16984643.
2. ↑ Grupa autora, Mala enciklopedija Prosveta, Prosveta, Beograd, 1959.g.
3. ↑ Grupa autora, Medicinska enciklopedija, dopunski svezak, Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb, 1974.g.
4. ↑ Vujaklija M, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1954.g.
5. ↑ Dimmock p. 49
6. ↑ Breitbart M, Rohwer F. Here a virus, there a virus, everywhere the same virus?. Trends Microbiol. 2005;13(6):278–84. doi:10.1016/j.tim.2005.04.003. PMID 15936660.
7. ↑ Lawrence CM, Menon S, Eilers BJ, et al.. Structural and functional studies of archaeal viruses. J. Biol. Chem.. 2009;284(19):12599–603. doi:10.1074/jbc.R800078200. PMID 19158076.
8. ↑ Edwards RA, Rohwer F. Viral metagenomics. Nature Reviews Microbiology. 2005;3(6):504–10. doi:10.1038/nrmicro1163. PMID 15886693.
9. ↑ Canchaya C, Fournous G, Chibani-Chennoufi S, Dillmann ML, Brüssow H. Phage as agents of lateral gene transfer. Current Opinion in Microbiology. 2003;6(4):417–24. doi:10.1016/S1369-5274(03)00086-9. PMID 12941415.
10. ↑ Rybicki, EP. The classification of organisms at the edge of life, or problems with virus systematics. S Afr J Sci. 1990;86:182–186.
11. ↑ Shors pp. 49–50