Filogenija

Deo serije o evolucijskoj biologiji
Evoluciona biologija
Darvinove zebe od Džona Gulda
Ključne teme uvod u evoluciju zajedničko poreklo dokaz zajedničkog porekla
Procesi i ishodi populaciona genetika varijacija raznolikost mutacija prirodna selekcija adaptacija polimorfizam genski drift genski tok specijacija adaptivna radijacija kooperacija koevolucija divergencija konvergencija paralelna evolucija izumiranje
Prirodna istorija poreklo života istorija života hronologija evolucije ljudska evolucija filogeneza biološka raznovrsnost biogeografija klasifikacija evolucijska taksonomija kladistika prelazni fosil masovno izumiranje
Istorija evolucijske teorije pregled renesansa pre Darvina Darvin Poreklo vrsta pre sinteze moderna sinteza molekularna evolucija evo-devo trenutna istraživanja istorija paleontologije hronologija
Polja i primene primene evolucije biosocijalna kriminologija ekološka genetika eksperimentalna evolucija evolucijska antropologija evolucijska ekologija evolucijska ekonomija evolucijska epistemologija evolucijska estetika evolucijska etika evolucijska fiziologija evolucijska lingvistika evolucijska medicina evolucijska neuronauka evolucijska psihologija evolucijska teorija igara evolucijsko računarstvo filogenetika paleovirologija selektivno ukrštanje sistematika univerzalni darvinizam
Socijalne implikacije evolucija kao činjenica i teorija socijalni efekt kontroverzija kreacija-evolucija prigovori evoluciji nivo potpore
п р у

Filogenija (ili ređe filogeneza, grčki φυλογένεση, složenica od φῦλον — “pleme”, “rodbina”, i γéνeσiς — “nastanak”) je razvoj živih bića, (biološka evolucija) kroz istoriju zemlje.^[1] Pojam nije ograničen samo na evoluciju životinjskih stabala nego uključuje i razvoj pojedinih taksona na svim nivoima sistematike. Koristi se i za karakterizaciju evolucije pojedinih osobina kroz razvojnu istoriju.^[2] Istraživanje filogeneze provodi se naročito: vrednovanjem morfoloških i anatomskih osobina fosila, upoređivanjem morfoloških, anatomskih i fizioloških osobina recentnih živih bića, upoređivanjem ortogeneze pretežno recentnih živih bića, analizom DNK, naročito pojedinih segmenata DNK i molekularno filogenetskim metodama. Iz ovih podataka može da se izradi filogenetsko stablo koje prikazuje pretpostavljene srodničke odnose.

Naučno teorijski problem filogenetskih istraživanja leži u činjenici, da filogeneza po pravilu ne može direktno da se posmatra, niti da se eksperimentalno ponove evolucijski procesi koji su se evidentno dešavali. Radi koliko toliko zaokruženih rekonstrukcija stabala porekla odnosno razvitka, neophodno je da se koriste dokazi koje prikupljaju razna druga naučna područja. Kod vrednovanja raznih osobina vrlo važno je razlikovati homologiju od analogije. Homologija, na primer homologni organi ili homologni način ponašanja pokazuju isti osnovni plan građe ili istu strukturu koja varira zavisno o ekološkim uslovima. Homologni organi mogu da imaju vrlo različitu namenu pa prema tome mogu da imaju i vrlo različit izgled. Tipičan primer homologije organa su prednji udovi kičmenjaka. Delom su se razvili u prednje udove za hodanje, ali drukčije oblikovani, mogu biti krila (ptice, pterosauria, šišmiši), peraje (ribe, pingvinke, ihtiosauri, kitovi), udovi za hvatanje (čovek, majmuni i neki pripadnici sauria) ili alat za kopanje (krtice, gola krtica, krtice tobolčari). Koštana podloga ovih udova u osnovu je ista. Isti način građe može da se objasni samo filogenezom. Homologije upućuju na filogenetsku srodnost i predstavljaju značajan dokaz za oblikovanje stabala srodnosti. Analogije, na primer analogni organi, pokazuju - ponekad zapanjujuću - spoljašnje sličnosti a pored toga imaju i iste funkcije, ali su se razvili nezavisno jedni od drugih konvergentnim razvojem. Tako oči dela glavonožaca i kičmenjaka spolja izgledaju isto, a imaju i istu funkciju. Tek kod detaljnije mikroskopske analize može da se utvrdi razlika u građi. Ontogenetska istraživanja pokazuju, da su se razvili iz različitih klicinih listića. Analogije nisu dokaz bliske filogenetske srodnosti. Upravo obrnuto, one po pravilu sugerišu odvojene razvojne puteve.

Vrhovi filogenetskog stabla mogu biti živi taksoni ili fosili i predstavljaju „kraj“ ili sadašnje vreme u evolucionoj liniji. Filogenetski dijagram može biti ukorenjen ili neukorenjen. Dijagram ukorenjenog stabla ukazuje na hipotetičkog zajedničkog pretka stabla. Neukorenjeni dijagram stabla (mreža) ne daje nikakve pretpostavke o liniji predaka, i ne pokazuje poreklo ili „koren“ dotičnih taksona ili pravac pretpostavljenih evolucionih transformacija.^[3]

Pored njihove upotrebe za zaključivanje filogenetskih obrazaca među taksonima, filogenetske analize se često koriste za predstavljanje odnosa između gena ili pojedinačnih organizama. Takve upotrebe su postale centralne za razumevanje biodiverziteta, evolucije, ekologije i genoma. U februaru 2021. godine, naučnici su izvestili o sekvenciranju DNK mamuta starog preko milion godina, najstarije sekvencionirane DNK do danas.^[4][5] Filogenetika je deo sistematike.

1. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert; Jones, Henry Stuart (1968). A Greek-English lexicon (9 изд.). Oxford: Clarendon Press. стр. 1961. 
2. ^ „phylogeny”. Biology online. Приступљено 2013-02-15. 
3. ^ „Phylogenetic Trees”. www.cs.tau.ac.il. Приступљено 2019-04-27. 
4. ^ Hunt, Katie (17. 2. 2021). „World's oldest DNA sequenced from a mammoth that lived more than a million years ago”. CNN News. Приступљено 17. 2. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
5. ^ Callaway, Ewen (25. 2. 2021). „Million-year-old mammoth genomes shatter record for oldest ancient DNA”. Nature. 590 (7847): 537—538. Bibcode:2021Natur.590..537C. doi:10.1038/d41586-021-00436-x . CS1 одржавање: Формат датума (веза)