Proteomika

Proteomika je izučavanje proteina velikih razmera sa fokusom na njihovu strukturu i funkcije.^[1]^[2] Proteini su vitalni delovi živih organizama. Oni su glavne komponente fizioloških metaboličkih puteva u ćelijama. Termin proteomika je formiran 1997^[3] po analogiji sa genomikom, studijom genoma. Reč proteom je mešavina reči protein i genom, koju je formirao Mark Vilkins 1994.^[4]^[5]

Proteom je celokupan set proteina^[4] koji jedan organizam proizvodi ili modifikuje. Njegov sadržaj varira s vremenom i u zavisnosti od raznih uslova, stresova, kojima su ćelija ili ogranizam izloženi. Proteomika je interdisciplinarni domen koji je znatnim delom formiran na bazi istraživanja i razvoja Projekta ljudskog genoma. Ona obuhvata naučna istraživanja i ispitivanja proteoma sa sveobuhvatnog stanovišta intracelularne proteinske kompozicije, strukture, i njegovih jedinstvenih parterna dejstva. Proteomioka je važna komponenta funkcionalne genomike.

Mada se termin proteomika generalno odnosi na eksperimentalnu analizu proteina velikih razmera, on se isto tako koristi za proteinsko prečišćavanje i masenu spektrometriju.

^ Anderson NL, Anderson NG (1998). „Proteome and proteomics: new technologies, new concepts, and new words”. Electrophoresis. 19 (11): 1853—61. PMID 9740045. doi:10.1002/elps.1150191103.
^ Blackstock WP, Weir MP (1999). „Proteomics: quantitative and physical mapping of cellular proteins”. Trends Biotechnol. 17 (3): 121—7. PMID 10189717. doi:10.1016/S0167-7799(98)01245-1.
^ P. James (1997). „Protein identification in the post-genome era: the rapid rise of proteomics.”. Quarterly reviews of biophysics. 30 (4): 279—331. PMID 9634650. doi:10.1017/S0033583597003399.
^ ^а ^б Marc R. Wilkins, Christian Pasquali, Ron D. Appel, Keli Ou, Olivier Golaz, Jean-Charles Sanchez, Jun X. Yan, Andrew. A. Gooley, Graham Hughes, Ian Humphery-Smith, Keith L. Williams & Denis F. Hochstrasser (1996). „From Proteins to Proteomes: Large Scale Protein Identification by Two-Dimensional Electrophoresis and Arnino Acid Analysis”. Nature Biotechnology. 14 (1): 61—65. PMID 9636313. doi:10.1038/nbt0196-61.
^ „UNSW Staff Bio: Professor Marc Wilkins”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2009. г. Приступљено 05. 11. 2013.

[pmid9740045-1] Anderson NL, Anderson NG (1998). „Proteome and proteomics: new technologies, new concepts, and new words”. Electrophoresis. 19 (11): 1853—61. PMID 9740045. doi:10.1002/elps.1150191103.

[pmid10189717-2] Blackstock WP, Weir MP (1999). „Proteomics: quantitative and physical mapping of cellular proteins”. Trends Biotechnol. 17 (3): 121—7. PMID 10189717. doi:10.1016/S0167-7799(98)01245-1.

[3] P. James (1997). „Protein identification in the post-genome era: the rapid rise of proteomics.”. Quarterly reviews of biophysics. 30 (4): 279—331. PMID 9634650. doi:10.1017/S0033583597003399.

[wilkins1996-4] а ^б Marc R. Wilkins, Christian Pasquali, Ron D. Appel, Keli Ou, Olivier Golaz, Jean-Charles Sanchez, Jun X. Yan, Andrew. A. Gooley, Graham Hughes, Ian Humphery-Smith, Keith L. Williams & Denis F. Hochstrasser (1996). „From Proteins to Proteomes: Large Scale Protein Identification by Two-Dimensional Electrophoresis and Arnino Acid Analysis”. Nature Biotechnology. 14 (1): 61—65. PMID 9636313. doi:10.1038/nbt0196-61.

[5] „UNSW Staff Bio: Professor Marc Wilkins”. Архивирано из оригинала 12. 02. 2009. г. Приступљено 05. 11. 2013.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]